feb 15, 2021
71 Pregledi
0 0

Uhvati perčin

Objavio:

Piše: Slađana Pavić, psihološki savetnik
Uhvati perčin
Kada sam bila dete, mi, deca, zasmejali bismo se, grleno i nezaustavljivo, a baba je govorila: „Nemojte se toliko smejati, plakaćete.” Kada smo odrasli, svakom našem uspehu se radovala uz obavezno „Kucni u drvo!” Još jedna poruka koju smo dobili jeste da je sreća ograničena i kratkog daha i da joj često sledi neka nevolja, ili „Sve što je lepo kratko traje”
Latinska izreka kaže „Srećan je onaj koji sedi u svojoj kući” i već vidim, dragi čitaoci, podignutu obrvu svih vas koji ste u izolaciji, koji niste dugo popili piće sa prijateljima, vâs željnih putovanja, okupljanja, nesputanosti… Ali zamišljam i kako ova izreka zvuči onima u bolnici, beskućnicima, podstanarima, usamljenima na radu u inostranstvu, pa čak i onima u svojoj kući koji čekaju da zaista bude njihova kada otplate stambeni kredit…
konsultacije: +3816111570535
U vreme praznika pojačan je trend koji stvara pritisak da budemo srećni, zadovoljni, optimistični… Rekla bih da je sreća ipak složenija od prazničnog trenda, koji, čini mi se, u osnovi ima tendenciju potrošačkog društva, gde su poruke o sreći uvek vezane za materijalizovanu realnost u vidu poklona. I tu dolazimo do toga da sreća može da bude vezana za materijalno blagostanje i nameće se logično pitanje – da li možemo biti srećni ukoliko smo u situaciji da ne postoje određeni, objektivni preduslovi. Većina ljudi će prvo naglasiti zdravlje i materijalni status. Šopenhauer je rekao da zdravlje nadmašuje sva moguća dobra, tako da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. A šta bi vam rekao prosjak – da li je srećan samo zato što je zdrav? Niko nema sve, ali to nas upravo vodi ka pitanju da li nas nedostatak zahvalnosti čini nesrećnim. Žudeći za onim što nemamo, nesrećni smo. Zastanite i pobrojte šta imate – ko vas voli i koga volite, šta ste do sada stekli i naučili… Da li će vas veća količina novca, bolja pozicija u firmi, skuplja garderoba, bolji auto itd. nužno učiniti srećnijim? Biti zahvalan na onome što imamo daje osećaj zadovoljstva, a vera da ćemo imati i ono što nam nedostaje – daje mir.
Ako se pitamo šta nam je sve potrebno za sreću, reći ćemo: da smo zdravi, da volimo i da nas vole, da ne oskudevamo u novcu, da radimo posao koji nas ispunjava, da sa drugima imamo dobre odnose i još mnogo toga. Da li je realno da svi uslovi budu ispunjeni? Pitam se šta je zaista neophodno da bismo bili srećni i da li možemo biti bezuslovno srećni.
Složila bih se sa onima koji kažu da srećan život nije realan cilj, već da možemo govoriti o zadovoljnom životu. Osoba će biti zadovoljna svojim životom ako živi u skladu sa svojim vrednostima i vodi računa o svojoj budućnosti.
Druga teorija govori da je sreća stvar lične odluke i da je dovoljno da čovek donese čvrstu odluku da bude srećan. Ja bih rekla da je pitanje sreće kompleksnije, kao i sâm život. Život se proživljava kroz različita osećanja i stanja. Nekada je to tuga, nekada strah, nekada zadovoljstvo i sreća. Većina nas ne može i ne treba uvek biti srećna. Prosečan čovek veći deo života provodi u stanju koje nije ni sreća ni nesreća, nego nešto neutralno, obično. Problem nastaje kada ne uživamo i ne možemo doživeti zadovoljstvo kada smo svedoci događajâ koji bi u nama inače izazvali sreću i radost. Kada nismo sposobni da budemo srećni, čak i kada imamo razloga za to. Osobe koje pate od depresije vrlo dobro znaju o čemu govorim. Nažalost, ne samo oni.
Kada sam bila dete, mi, deca, zasmejali bismo se, grleno i nezaustavljivo, a baba je govorila: „Nemojte se toliko smejati, plakaćete.” Kada smo odrasli, svakom našem uspehu se radovala uz obavezno „Kucni u drvo!” Još jedna poruka koju smo dobili jeste da je sreća ograničena i kratkog daha i da joj često sledi neka nevolja, ili „Sve što je lepo kratko traje”. Strah od sreće. Što je naslućujuća sreća veća, to je strah od gubitaka i buduće patnje veći. Osoba je tada u dilemi: Da li da uživam u sreći, preuzmem rizik budućeg bola ili da ostanem na sigurnom, odreknem se sreće i zaštitim od potencijalne patnje?
Kažu sreća se uči. Jedna moja klijentkinja (45 god.), došla je na terapiju zbog stalnog osećaja nezadovoljstva. Bila je u braku, koji je opisivala kao skladan, zajedno su odgajali i vaspitavali dve ćerke, radila je posao koji je opisivala kao odgovoran. Stalno je osećala napetost i, kako sama kaže, nikada nije mogla da se opusti. Navodi da su posao i porodične obaveze zahtevale mnogo energije i da bi uglavnom na kraju dana osećala umor, ali da bi se teško uspavljivala, jer bi stalno nabrajala šta je sutra od obaveza čeka, uz stalno podsećanje šta nije stigla (uglavnom su to bili sitniji kućni poslovi, poput usisavanja, ili korpe pune neopeglanog veša, ili neki neodgovoreni imejl na poslu). Posle izvesnog vremena, stekla je uvid da bi, s obzirom na postignute stvari u životu, imala više razloga za zadovoljstvo nego za nezadovoljstvo. Ipak, nezadovoljstvo je i dalje bilo prisutno. Na jednoj seansi setila se da je, kao dete, volela da imitira pevačice. Roditelji bi uvek pokazivali oduševljenje i aplaudirali bi, međutim, majka bi je gotovo uvek posle njenog performansa tihim glasom upitala: „Jesi li ti završila sve domaće?” Tu smo došli do otkrivanja ličnog uverenja da zaslužuje da bude srećna, opuštena tek ako završi sve obaveze. Život nam je svima pokazao da nikada nećemo završiti baš sve obaveze. Upitala sam klijentkinju da li to znači da niko i ne treba da bude srećan… Kako su naše seanse odmicale, bila je spremnija da podeli neke događaje koje bi opisivala kao prijatne, a manje je nabrajala sve zbog čega je nezadovoljna i napeta. Bila je zadovoljnija i odnosom sa suprugom, govorila da oseća bliskost, a ne samo da su kolege na zajedničkom poslu odgajanja dece.
A šta kaže mit o Kairosu, grčkom bogu sreće? Kairosa su predstavljali kao mladića koji, dobro namazan maslinovim uljem, potpuno nag, veoma brzo trči okolo. Osim jednog perčina, koji mu je visio preko čela, Kairos je imao obrijanu glavu. Sreću, odnosno Kairosa, bilo je moguće uhvatiti samo onda ako bi ga neko, dok blizu prolazi, munjevito zgrabio za perčin. Ako bi taj trenutak bio propušten i osoba zgrabila Kairosa za ruku ili nogu, on bi se, zahvaljujući ulju, lako izmigoljio i pobegao. Na taj način su stari Grci učili svoju decu da ih sreća ne čeka, da je potrebno uočiti i iskoristiti trenutak u kome se pojavila prilika.
Ovo su samo neka od ličnih uverenja koja opstruiraju naše kapacitete za sreću.

Izgleda da sreća nije data, nego zadata, do nje treba doći. I zato, dragi čitaoci, oslobodite se straha od neuspeha, budite zahvalni na onome što imate, uhvatite perčin, a i ako ga ne uhvatite, nego vam kroz ruke „klizne nauljena ruka ili noga” – nema veze, makar ste pokušali, sledeći put će biti perčin.

Kliknite ovde da biste vest pročitali na sajtu BIZLife

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta BIZLife. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala biznis24.rs, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta BIZLife. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava – molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.

Kategorija članka:
Biznis

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *