jun 1, 2020
26 Pregledi
0 0

Zašto su teorije zavere zavodljivije od činjenica?

Objavio:

Pored aktuelne opsesije pitanjem po čemu se pandemija Kovida 19 razlikuje od svega što nas je do sada snašlo, sve je više i procena da će se ovaj vek deliti na vreme pre i posle pohoda „inkognito“ virusa na čovečanstvo. Ipak, ono po čemu „era korone“ nije nimalo originalna u poređenju s prethodnim velikim krizama u ljudskoj istoriji je umnožavanje teorija zavere odakle je virus namerno lansiran i s kojim ciljem. One se šire preko društvenih mreža, ali i mnogih medijskih portala gotovo jednakom brzinom kao i zaraza.Teorije zavere vekovima liče kao jaje jajetu i funkcionišu prema istom obrascu, samo što sada glavni zlotvor nema rogove i rep, već kravatu i podebeo bankarski račun. Ali mnoga istraživanja koja pokušavaju da objasne zašto su teorije zavere toliko žilave uprkos napretku nauke, obrazovanja i dostupnosti informacija, pokazuju da na ovo pitanje nema jednostavnih odgovora.
Strah i nerazumevanje
Obrazac je uvek isti, objašnjava američki istoričar Ričard Hofštater koji se detaljnije bavio prijemčivošću javnosti za prihvatanje konspirativnih teorija, a posebno fenomenom političke paranoje u Sjedinjenim Državama. Ma ko da čini tajanstvenu zavereničku silu, kaže Hofštater, i koliko god se razlikovale kulture u kojima se ovakve priče „zapate“, plodnost tla uvek određuje jedan te isti sastojak: potreba da se na veoma složena pitanja dobiju što nedvosmisleniji odgovori.
U trenutnoj ponudi „raskrinkavanja“ ko nam je namestio ovo zlo, nadmeću se različite laboratorije i akteri, ali je svim scenarijima zajedničko to da su zlikovci smislili svoje zlodelo u nekom paralelnom, konspirativnom univerzumu, na koji obični smrtnici ne mogu da utiču. Međutim, vinovnici najnovije pošasti, uprkos neverovatnoj moći koju imaju zahvaljujući novim tehnologijama i napretku nauke, samo su kopija brojnih preteča u prošlosti. Bez obzira na različite istorijske okolnosti, povode i glavne negativce – bilo da su to templari, Jevreji, Vatikan, razna tajna društva ili bogati moćnici današnjice i vlade u senci – teorije zavere liče kao jaje jajetu.
Interpretacija stvarnih događaja
Ipak, nastojanja da se objasni zašto je javnost toliko sklonija zaverama nego činjenicima – čak i u onim društvima gde građani ne mogu da se vade na to kako je skučenost u razmišljanju posledica autoritarnog sistema i nedostatka proverenih informacija – pokazuju da je i ovo pitanje jedno od onih na koje nema jednostavnih odgovora.
Pesticid koji utiče na bujanje konspirativnog prinosa obavezno je strah od onoga što ne razumemo dovoljno, a koji ima najveće oči u situacijama velikih poremećaja i kriza kao što je i ova u kojoj se trenutno nalazimo.
Na kraju, tu su i aktuelni uzbunjivači poput Edvarda Snoudena koji svedoče dokle se stiglo sa zloupotrebom tehnologije radi neovlašćene kontrole građana i o nizu drugih zloupotreba u borbi za globalnu prevlast. Tako se pokaže da su neke operacije smišljane u tajnosti, zaista deo stvarnosti u kojoj živimo.
Pre svega, teoretičarima zavere idu na ruku neki stvarni događaji, koji su smišljeni u u tajnosti i u uskoj grupi ljudi koji dele isti interes, piše profesor prava na Harvardu Kes Robert Sanstajn u svom eseju posvećenom konspirativnom razmišljanju. Kao primere navodi političke atentate, te razne informacije koje naknadno procure iz bezbednosnih agencija, od pravljenja nedozvoljenog hemijskog oružja, do krajnje spornih tehnika za slamanje i kontrolu ljudskog uma.
Ipak, niko ovim autorima nije prišio etiketu da su teoretičari zavere. Naprotiv, njihova dela su okićena brojnim hvalospevima da je reč o utemeljenim upozorenjima šta čeka nezrelo čovečanstvo ako konačno ne smogne snage da odarste.
Đavo s kravatom i podebelim bankarskim računom
A šta tek reći za knjige koje su napisali penzionisani generali ili svetski bankari, za koje po pravilu verujemo da zbog posla koji su obavljali znaju daleko više od običnih smrtnika o tome šta se radi iza kulisa, a kojima je savest naglo proradila kada su otišli sa funkcija. Knjige kao što su „Rat budućnosti“ američkog genarala u penziji Roberta H. Latifa, ili „Kratka istorija budućnosti“ Žaka Atalija, nakadašnjeg predsednika Evropske banke za obnovu i razvoj, svojim sadržajem i predviđanjima nadmašuju i najgore holivudske distopije.
Konkretnije, jedno je promišljati i vagati činjenice o tome koji su osnovani rizici od zloupotreba u nadmetanju različitih centara moći u današnjem multipolarnom svetu. Nešto sasvim drugo je imati unapred formirane odgovore kako sva zla ovoga sveta potiču iz jednog, dobro skrivenog izvora, odakle se upravlja sudbinom celog čovečanstva.
Pa gde je onda granica između mračnih ali utemeljenih upozorenja i teorija koje nemaju veze s mozgom, ali im se mnogi mozgovi dobrovoljno podvrgavaju? Stručnjaci objašnjavaju da je to pre svega način na koji se „filtriraju“ a potom analiziraju informacije, logika kojom se povezuju uzroci i posledice, te da li se pogrešno ili pravilno identifikuju akteri određenog čina.
Narcisi nesigurni u sebe
Dakle, sve se svodi na sposobnost pojedinca da razluči šta je realnost, a šta izmišljotina koja pretenduje da se poturi kao stvarnost. Šta u tom naporu pojedincu ide, a šta ne ide na ruku? Kristofer Frenč, profesor psihologije na Univerzitetu u Londonu navodi rezultate istraživanja koje je sproveo sa svojim timom, a koji pokazuju da su za teorije zavere prijemčivije osobe sklone rigidnom razmišljanju i crno-beloj slici sveta.
Samo što u ovo, tehnološko vreme, ta iracionalna logika ne zamišlja oličenje zla sa rogovima i repom, nego je to đavo s kravatom i podebelim bankarskim računom.
To su ljudi koji su s jedne strane sumnjičavi prema svemu, nepoverljivi prema drugima i svet pre svega doživljavaju kao sumorno i opasno mesto. S druge strane, takve osobe veruju da su posebne i da ih iz mase izdvaja upravo to što uočavaju smislene obrasce za određena – naizgled teško objašnjiva događanja – tamo gde drugi nisu u stanju da ih primete. One su istovremeno duboko nesigurne u sebe i često imaju potrebu da se vezuju za autoritarne vođe, a u isto vreme gaje nerealno visoko mišljenje o svojim sposobnostima i nastoje da se i same odnose autoritarno prema ljudima koje smatraju slabijima od sebe.
Za njih je sve „između“, što traži preispitivanja i ne pruža konačne odgovore čisto gubljenje vremena, intelektualni napor koji je unapred osuđen na promašaj. Stoga svet tumače isključivo shodno svojim uverenjima i unapred formiranim stavovima o bilo čemu, umesto da svoja uverenja grade na preispitivanju informacija koje su im dostupne.
Nauka za zbunjivanje
Istraživanja pokazuju i da manjak obrazovanja takođe utiče na sklonost ka teorijama zavere, kao što je pokazala i studija iz 2016. godine objavljena u časopisu „Applied Cognitive Psychology“. Ispostavilo se da osobu koja će poverovati u zaveru najčešće određuju tri osobine: ne veruje u očigledna, činjenična rešenja za složene probleme, oseća da nema moć da kontroliše svoj život i potiče iz niže društvene klase.
Studija urađena na Univerzitetu „Johan Gutenberg“ u Nemačkoj, takođe je pokazala da je verovanje u teorije zavere veće među ljudima koji žele da se izdvoje iz mase, odnosno smatraju da su daleko iznad drugih i onda kada za to nemaju bilo kakvih osnova u svojim postignućima. Šta više, što su manje uspešni u životu, to su skloniji da drugima „otvaraju oči“ konačnim istinama koje su samo oni i možda još nekolicina odabranih u stanju da razumeju.
Na kraju, u najaktuelnijem slučaju teorija zavere koje su se razmnožile oko porekla korona virusa, ogromnu odgovornost snose naučne institucije. Umesto da budu izvor činjenica i proverenih informacija, one su svojim krajnje protivurečnim izjavama do te mere zbunjivale javnost, da su se pretvorile u najdelotvorniji pesticid za konspirativni prinos u doba korone.
Ova teza izneta je i u knjizi „Američka teorija zavere“ u izdanju Oxford University Press iz 2014. godine. Autori pokazuju da je razmišljanje o zaveri prisutnije među ljudima nižeg obrazovanja i socijalnog statusa. Istovremeno, napominju da u vreme sve izraženije nejednakosti i neravnoteže moći u društvu, pitanja „ko ima moć i šta oni rade sa njom kada ne gledamo“, postaju sve važnija za svakog člana društvene zajednice.
broj 173, maj 2020. 
Zorica Žarković



Foto: pixundfertig, Pixabay

Kliknite ovde da biste vest pročitali na sajtu Biznis i finansije

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Biznis i finansije. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala biznis24.rs, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Biznis i finansije. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava – molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.

Kategorija članka:
Biznis

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *