mar 13, 2021
80 Pregledi
0 0

DOPISNICA IZ BANATA – Ljubomir Živkov: Nema mapa

Objavio:

FARKAŽDIN –
“Blago vama, kakav vi vazduh imate!… I kakvu tišinu!” Ovo su, istim rečima, govorili svi gosti iz Beograda i iz Novog Sada, gosti iz Zrenjanina nisu, pa sam mislio da je u Zrenjaninu vazduh kao kod nas, ili oni češće dolaze u Farkaždin, pa su svoje divljenje izrazili ranije, kad ja nisam bio u blizini, ovi drugi, deda Boža, koji je u Beogradu bio sudija, i koji je izgledao kao guverner iz američkog filma, tetka Lepa, ali i svi drugi koji bi se obreli u Farkaždinu, kao da ponavljaju reči iz priručnika koji su čitali u vozu – “Kako se obratiti domaćem življu i skrenuti mu pažnju na prednosti života u selu”, u silnim zimskim večerima, u razgovorima kad se skidaju kola, kad se kruni kukuruz, kad bere vinograd, niko nikad nije divanio o luftu, ali sam imao mapu mirisa koji bi ispunili barem dva pismena zadatka da je to ijednom bila tema: miris zumbula, koji ti odvlači pažnju od onoga što ti je zec doneo za Uskrs, miris ljiljana, koji te privuče dok ti na vrhu nosa ne ostane njegov žuti prah, finiji od najfinijeg brašna ili prašine preko koje su prešle stotine potkovica i stotine šina na točkovima kola. Miris kad furuna počne da pušta jaru, miris stajskog đubreta, ali i zbirni miris štale koji ostane u suknenim čakširama, u vunenim čarapama i u grudnjaku onog ko namiriva – uškija. To je miris dobro obavljenog posla, kad je štala počišćena, konji i krave napojeni, bačeno im, jednima u merdevine, drugima u jasle, tamo je sve cakum-pakum, a u sobu ulazi malo štale. Ali, dobro, to se osećalo unutra, a ne dok gosti čiji su kuferi skinuti sa fijakera ili taljiga tek obilaze avliju i utrine, pa i tu zar ne osećate cevariku, kominu, miris oborca?… Nakratko ga nadjača miris žutih ludaja sa hrapavom korom koje im spolja baciš na beton i koje se raspadnu na uvek nesimetrične delove, drukčije miriši tamo di su ovce, ili u letnjoj štali di su noću krave… Rezanci od repe su i izgledali i mirisali ne kao pića nego kao nešto što bi mogli da jedu ljudi. Miris praznih džakova, u kojima ima nakupljenog sunca, ali u kojima miriše i kiša koja ih je, dok su voženi puni, samo poškropila: dva pokrovca su išla sa svakim kolima i prekrila bi ih čim bi kiša počela, a kočijaš je čekao kad će mu atmosferski talog probiti reklu i štrikov, gosti iz Beograda nisu nikad uzeli u ruke ključ kojim se čupa slama, u staroj slami, na obodima već i pocrneloj i krtoj, kao da je bila na rubu požara i preživela, ima još prašine sa njive i ima još sunca koje je grejalo stabljike kad je slama vožena i kad je sadenuta na mesto koje je poslednje u njenom veku, jer će odatle otići u prostirku za marvu, njome će biti prljene svinje (u perine ide nova slama, kao i za Božić), jedan deo će otići u vršalicu, dok će iz treša u levator odlaziti nova slama, nismo učili “kruženje slame u prirodi”, ali smo ga gledali svakog leta u celom Zelenom sokaku – išli smo za vršalicom, kao galebovi za prekookeanskim brodom; da su ustheli da se prepnu na tavan, podeljen na deo za golubove i na deo di se drži žito i di je sušara za meso, osetili bi gosti dva različita mirisa, u komari miriše slanina, kobasice (dok ih ima) i suve šunke, i da me je neko kroz moju mapu proveo kao ćoravu baku, sa maramom preko očiju, govorio bih: sad smo izakuće, gde je uvek vlažno i gde vazduh stoji, nepomičan kao u dumsflaši, u ovoj jami je gašen kreč, dobro, sad smo u podrumu, na zidu je nategača, nije isparila sva rakija iz njene cevi, vino miriši na bure, i burad mirišu na vino, tako mirišu i stare slavine, nabrekle od vlage spolja i od vina iznutra, levo je guma kroz koju je prolazilo vino, mogu da napipam rukom sva mesta na kojima je kraj najveće pažnje i spretnosti iscurilo na zemlju malo vina ili rakije. Na mirise u kujni, čak i letnjoj, moglo bi se potrošiti nekoliko dopisnica, i to pisanih sitnim slovima, sa proredom kakvom je pribegao Pljuškin praveći spisak duša za prodaju Čičikovu – jedva da je na papiriću ostalo imalo beline, toliko su slova, reči i redovi bili zbijeni jedni uz druge, pa i to malo neiskorišćenog prostora žalostilo je besmrtnog škrca – nabrojaću sad samo neke: kriške ludaje peku se u rerni, krompir u čakšire isto, kuvani paradajz koji osetiš i sa utrina, kuvani pekmez, ljuske od krompira obarene da se daju svinjama, pržena riblja džigerica: kad je redio veće štuke deda je parčiće džigerice, veličine njegovog malog prsta, bacao na tučanu ploču zidanog šporeta i premeštao ih na komad mekanog leba koji sam držao pripravan u ruci, to i miriše na ribu i ne miriše, valjda su tu koren i tajna moje dugovečnosti, ove dosad, ali i buduće, koja će samim tim govoriti u prilog blagovremenoj zdravoj ishrani.Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.[embedded content]

Kliknite ovde da biste vest pročitali na sajtu RTV

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta RTVa. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala biznis24.rs, već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta RTVa. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava – molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.

Kategorija članka:
Vojvodina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *